Prvi dan godišnjeg odmora, u mom slučaju čitavog raspusta započeo je buđenjem malo iza 07:30. Pomisao da ne moram nigdje i da se mogu izležavati koliko želim me ubrzo i digla iz kreveta, JER NE MORAM JA NIŠTA. Pa ni ležati kad mi se ne leži.

Uzela sam laptop, pojačala muziku i obavila nešto za što sam sinoć prije spavanja bila preumorna. Do 11:30 sam pokupila L., popile smo jutarnju kafu, doručkovale, obavile kratki šoping i okupale se jednom u bazenu. I cijeli dan smo čilale pored bazena, vrištale pjesme Zabranjenog pušenja iz sveg glasa i planirale šta ćemo raditi na moru.

Ona je već velika djevojčica, ima velikih 10 godina. I svaki trenutak s njom je poseban, uprkos ovom njenom predpubertetu. I dalje želi provoditi vrijeme sa mnom, i to me stvarno čini sretnom. Samo želim pamtiti ove dane, zato i pišem sve ovo. Poželjela sam pisati o tim malim, a velikim i bitnim trenucima.

Npr. sad ležimo u krevetu, obe umorne i crvene od sunca buljimo u svoje ekrane. Čekamo da nam moja mama, a njena nana spremi makarone sa sirom. L. mi u jednom trenutku govori: Joj, tetka, što raspust ne traje zauvijek? I tetka bi, sine.