Ne otvorim blogger pola godine, onda pišem 2 puta u 3 dana.

Kraj godine je sam po sebi patetičan, a ako ste u PMS-u k'o ja, onda petak navečer poslije jedne stresne radne sedmice provodite pakujući se za putovanje na koje idete za 3 sata. Sušim kosu, slušam Balaša i pitam se što je meni ovo trebalo? Više sam za prespavati vikend nego se lažno smijati, ali možda malo praznične čarolije pomogne da me popravi.

To što u zadnja 2 mjeseca nisam čula ništa o tebi, nema ništa s tim što sam tužna.

I to što sam se rasplakala na “Gde si ti, hiljadu se stvari moglo desiti” nema ništa s tim što večeras idem na to putovanje na koje smo trebali ići zajedno.

Ni to što sam nervozna nema ništa s tim što ne znam kad ćeš doći, koliko ćeš ostati, jesi li sretan, je li sve uredu.

Do PMS-a je.