Šta ja znam, meni ova godina nije bila toliko loša. Dobila sam posao koji volim. I na kojem mi je lijepo. Stvarno mi je lijepo. I okružena sam onim malim, čudesnim stvorenjima koja me ponekad, prečesto, izluđuju. Ali i dalje sam sretna što sam dio njihovog odrastanja. Njihova uči i vječna podrška. Toliko su porasli u ovoj godini. Toliko su lijepi, pametni, hrabri i samo želim da kad god ih u životu sretnem budu bezbrižni k'o sad.

Donijela mi je ova godina ljude.

Dobre, moje ljude.

Zadržala mi je one najdraže i koje najviše volim. I hvala Bogu na tome.

Uzela mi je ono što zapravo nikad nisam imala. I to je ok. Ok sam s tim.

Jednom mi je jedan Emir posvetio stihove Neše Galije “lepa, mlada i pametna, a ipak pomalo nesretna”. Tek sam nedavno shvatila da je u cijeloj toj priči samo on bio nesretan. Jer nikad nije dopustio srcu da ga vodi. Ja, s druge strane, jesam. I nije mi žao.

Zato se i sad ponekad, pomalo raspadnem dok iz slušalica trešti Miris Bosne u kasne sate. Al’ jebeš mu mater, šta je život i bez raspadanja?

Barem nikad nisam lagala sebe da sam sretna kad to nisam bila, i od života želim samo to. Da ne lažem sebe i da budem iskrena prema sebi.

Marija mi je za 28. rođendan poklonila rokovnik sa natpisom “Belaji koje Dž. treba napraviti do 30.”

Ne pravim više belaje ni sranja. Prošlo me je.

Ali sam odlučila da do 30. u taj rokovnik zapisujem lijepe i sretne trenutke. Bit će ih. Znam da hoće.